On je udovac, ona udovica.
Redovno prisustvuju godišnjicama mature.
Ovu proslavu obeležavaju u prisustvu još dvojice kolega, koji su takođe ostali bez bračnih partnera.
Veče je bilo izuzetno, a njihovo raspoloženje izvanredno. Udovac joj je često upućivao poglede divljenja, a ona bi mu, smešeći se, uzvraćala.
Konačno je prikupio hrabrost i upitao je:
– Hoćes li se udati za mene?
Posle šest sekundi pažljivog razmišljanja, odgovorila je:
– Da, da, hoću!
Veče je za udovca završena izuzetno lepo. Međutim, sledećeg jutra bio je u nevolji. Je li rekla „da“ ili „ne“?
Nije se mogao setiti. Pokušavao je, ali bez uspeha. Prisećao se razgovora prethodne večeri, ali njegovo sećanje je bilo kao izbrisano.
Setio se pitanja koje je postavio, ali se nije uspeo setiti njenog odgovora. Sa strahom ju je nazvao telefonom.
Objasnio joj je da ga pamćenje ne služi više kao pre. Potom je prepričao prethodnu veče. Nakon što se malo ohrabrio upitao je:
– Kada sam te pitao da li bi se udala za mene, jesi li rekla ‘da’ ili ‘ne’?
– Oh, ne budi luckast, rekla sam ‘da’, naravno da hoću. I mislila sam to sasvim iskreno.
Udovac je bio presrećan. Osetio je da mu se puls ubrzava.
I potom je dodala:
– Tako sam srećna što si zvao, jer se nisam mogla setiti ko me je to pitao!