Huso i Haso krenuli na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih jaka oluja. Sklonili se na neku farmu i zamolili zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
– Ma znam da je vani grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući. – reče udovica.
– Ne brinite! – reče Huso – Mi ćemo prespavati u štali, a čim se vrijeme popravi, odlazimo!
Žena pristane i njih dvojica prespavaše u štali. Ujutro se vrijeme popravilo i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju. Oko devet mjeseci kasnije, Haso je iznenada dobio pismo od nekog odvjetnika. Trebalo mu je neko vrijeme da shvati da se radi o odvjetniku one zgodne gospođe s farme. Ode on kod Huse, pa ga pita:
– Čuj, sjećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila oluja?
– Da, sjećam se. – odgovori Huso.
– Jesi li ti možda usred noći ustao i posjetio gospođu?
– Pa, jesam. – reče Huso zacrvenjevši se jer ga je Haso prokužio. – Moram priznati da jesam.
– I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umjesto da joj kažeš svoje?
Huso je problijedio.
– Da, jesam, sorry, stari. Zašto pitaš?
– Nedavno je umrla i sve mi ostavila. – kaže Haso.